Celtic Rhythm ukratko

Celtic Rhythm je trupa irskog plesa sa najdužom tradicijom na Balkanu. Osnovao ju je 2002. godine koreograf i profesionalni plesač Marko Mićić iz Pančeva. Marko je irskim plesom počeo da se bavi sa 17 godina. Trenutno nastupa kao jedan od igrača u novoj predstavi Dance of Desire iz Ballybuniona (Co Kerry, Irska) rame uz rame sa plesačima koji su se oprobali i u spektaklima Riverdance i Lord of the Dance.

Prvu postavu trupe uvek čini mali broj odabranih igrača. Trudimo da svojoj publici uvek pružimo maksimalni doživljaj uigranim i skladnim plesom karakterističnim za irski folklor.

Pored solističkih nastupa, osvojenih zlatnih i srebrnih medalja na državnom prvenstvima 2009. i 2010, gostovanja na domaćim televizijskim kanalima, nastupa na festivalima u inostranstvu, trupa je ostvarila i zavidnu saradnju sa svim bendovima koji se profesionalno bave irskom muzikom u Srbiji, te ste mogli da nas vidite kao specijalne goste na koncertima povodom Sv. Patrika 2008. i 2011. uz bend Orthodox Celts, na InterFestu 2009. uz novosadski bend Sober Paddies, na zajedničkom nastupu najpre sa bendom Great Drunkards za Sv. Patrick-a 2010. a nedugo potom i sa bendom Irish Stew u aprilu 2010.

Sa prijateljskim trupama iz Hrvatske, Celtic Fantasy i Irish Maiden, nastupali smo na St.Patrick’s Day festivalu u Zagrebu 2010. i 2011.  

Za sve one koji zele da uče irski ples, bilo rekreativno ili žele da nastupaju, tokom godine organizujemo prolećne i jesenje kurseve za početnike. Polazeći od osnovnih koraka i tradicionalnijih plesova, prateći programe koje su razradili najbolji učitelji irskog plesa, polaznici kursa se postepeno upoznaju sa tehnikama irskog stepa, najatraktivnije od svih disciplina. Svima onima koji imaju ljubavi i osećaju strast prema irskom plesu, pruža se šansa da, nakon intenzivnog probnog perioda, postanu deo prve postave trupe. Za sve one koji žele da se irskim plesom bave za svoju dusu i nemaju sklonosti ka nastupima, organizujemo plesne veceri i žurke sa obiljem irske muzike, ponekad uživo a prema potrebi, kada tehničke mogućnosti ne dozvoljavaju instrumente, jedan od članova trupe okuša se i kao DJ.

Od decembra 2011. godine Celtic Rhythm je  član An Coimisiún le Rincí Gaelacha (Irska plesna komisija).

Ako želite da načcite jedan od najdrevnijih plesova čije su osnove udarili jos druidi, ako svaki put kada vidite Riverdance na TV skačete na daljinski da neko slučajno ne promeni kanal, ako ste se uvek pitali kako to oni, dodjavola, uvek svi igraju kao jedan i kako postižu tu ludu brzinu koraka, i ako ste se makar jednom zapitali da li biste i Vi to mogli nekada da izvedete, ako uživate u dobrom pivu, dobrom društvu i dobroj muzici – na pravom ste mestu!

Céad míle fáilte!! – Dobrodošli!

Advertisements

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Maja u Minhenu – Celtic Rhythm insajder

Kamp irskog plesa u Minhenu, avgust 2013.

Prošlo je dva meseca od kako sam se vratila iz Minhena, a ovaj tekst je do pre par sati stajao u mom kompjuteru, te sam sad rešila da zvanično podelim svoje utiske o kampu irskog plesa u Minhenu koji je bio krajem avgusta ove godine. Tekst je pisan dok sam još bila na kampu, tako da vas molim da mi ne zamerite ako sam u nečemu preterala, ali utisci su bili sveži. No, svakome bih preporučila da uradi nešto ovog tipa, jer verujte, iskustvo je neprocenjivo! Nadam se da ću uspeti da vam bar malo dočaram kako mi je bilo i koliko sam uživala u radu sa jednim od najboljih irskih plesača i trenera irskog plesa današnjice 🙂

Zašto Minhen?

Šta spaja Minhen i irski ples? -Kamp irskog plesa u organizaciji Šejna Mekavinčija.
Zašto sam se odlučila da poslednju nedelju raspusta provedem naporno igrajući? -Klasičan odgovor bi bio da želim da napredujem i nešto tome slično, da ne krećem sad sa klišeima. Moj odgovor bi bio više nešto tipa “Upoznala sam Šejna Mekavinčija u Pančevu na radionici i oduševila se, hoću gomilu takvih treninga, eto zato idem u Minhen!” Pitala sam čoveka da li drži kampove negde, pominjao je Minhen, malo sam tražila po netu i našla prijavnicu. Prijavila sam se, i tako je planiranje krenulo. Rezervisale smo smeštaj i avionske karte.

Čitanje rasporeda treninga

Šejn misli na sve, te nam je poslao raspored treninga mesec dana ranije, da znamo šta nas čeka. Čitam onaj raspored, vidim da sam Grupa 2 (primary-intermmediate), da imam svaki dan zagrevanje ili pilates po sat vremena i četiri sata plesa. Čitava familija počinje da mi se smeje, jer svi znaju da bih radije čitala nešto četiri sata nego se bavila sportom. Posle tih njihovih zafrkancija sam dobila motivaciju da odem, i da im pokažem da i štreberi mogu da imaju (i izdrže) pet sati treninga dnevno.

Kamp, dan 1.

Ulazim u studio koji čine dve sale za ples i nekoliko svlačionica. Pod je laminat, a preko laminata je nešto sivo (tipujem da je guma, ali tanja), a ceo zid je u ogledalima. Dočekuje me Šejn i objašnjava kako će sve da izgleda. Ušla sam u svlačionicu, presvukla se u opremu i sišla do druge sale. Rekoh sebi: “Majo, nema sad nazad, ušla si, možda sve bude kako treba. A možda te danas popodne do sobe odveze kombi hitne.” Ovo za hitnu sam se šalila, iako sam to pomislila više puta u toku dana, pogotovo posle prvog zagrevanja od 45min uz Florence and The Machine, Davida Guettu, Marinu and The Diamonds i šta sve ne. Mislim da ću “Sweet nothing” zamrzeti posle ovog kampa, jer je to Šejnu izgleda omiljena pesma ovog leta, mnogo voli da nam je pušta dok skakućemo u toku zagrevanja. Prvi trening je počeo u 12h, dočekala nas je Mai, čitavih godinu dana starija od mene, ali igra kao profesionalac, i počela sa laganim vežbicama (zagrevanje br.2), a nastavila sa driblanjem primary reel-a. Zaboravila sam da napišem da je u mojoj grupi još četiri igračice pored mene, tako da nas je ukupno pet. Imamo neke dve devojčice, mlađe od mene (da, i to postoji 😛 ). Jedna od njih štrika intermmediate reel, a ja ni hop two three ne radim kako valja. Zašto? Zato što posle tri godine ne umem da zategnem pertle kako treba. Poenta je da se prsti totalno skrvrče, da bismo osetili korak, tako su mi objasnili. Dok zatežem baletanke (imam žuljeve na rukama od zatezanja), samo u glavi čujem ono mamino klasično: “staće ti cirkulacija”, ali mislim u sebi, “ma šta me briga, došla sam da vežbam do iznemoglosti”. Ništa se nije desilo, samo su mi pristi i dalje skvrčeni, pet sati nakon poslednjeg treninga. Posle prvog treninga sam samo vikala: “Posrćem! Umirem!”, ali posle drugog sam već mogla da hodam i zaboravila sam na bolove nakon prvog treninga. Drugi trening je vodio sam Šejn, i vežbao sa nama hard plesove (jedva sam to dočekala, poznato je da više volim step od softa), konkretno heavy jig i hornpipe, sat i po, 15min soft plesove (nije nam bilo malo skoro dva sata primary reel-a pre podne), a poslednjih 15 minuta, rastezanje. U tome je caka- kada se mišići istegnu nakon treninga, ne bole noge. (ne smem nikad više da preskočim istezanje). Popunila sam formular u kome treba navesti pet stvari koje želimo da popravimo (naučimo) na kampu. Mojih pet: step koraci, soft koraci, ukrštena pozicija (!!!), neki novi koraci i viši skok (čini mi se da je skok peta stvar). Prošao je i prvi dan, a od drugog očekujem da bude još bolji od prvog, koji je bio sjajan!
WP_20130828_004Sala u kojoj su se održavali treninzi

Dan 2.

Kako sam se nadala, dobro sam se udala, u ovom slučaju – mislila sam da neću moći da ustanem posle prvog dana treninga, ali ujutru sam ustala kao da predhodnog dana nisam imala pet sati plesa. Po rasporedu, drugi dan počinje sa pilatesom sa Polom Gulding. Za sve postoji prvi put, te tako i ja isprobah pilates. Mogu samo da kažem da sam potcenila to čudo, i da me bole stomačni mišići koje sam otkrila posle ovog treninga. Odmah nakon treninga pilatesa, počinje trening plesa, prvih sat vremena sa Polom (čini mi se da sam tad prvi put u životu radila sat vremena jedan korak- point hop point kat), a drugih sat vremena sa Mai, sa kojom smo učili beginners hornpipe (nisam znala da je to tako zabavno 🙂 ) . Hornpipe je vrlo čudan, ne postoji ni u jednoj drugoj vrsti plesa, skroz je nekako šljampast. I obične četvorke se broje malkice drugačije. Kako da završimo trening bez softa? Nikako, zato je tu singl jig, i opet novi koraci, te kažem sebi: “Majo uključi mozak”, zato što sve moram tri puta da prođem da bih zapamtila redosled koraka (svi su slični a opet malo drugačiji i jako se lako pobrkaju). Ukačih i taj singl jig (samo lead around), i sad mogu na tri sata pauze. 16h, drugi trening sa Polom i Šejnom. Prolazismo tradicionalne soft plesove, uključujući i meni novi single jig (verovali ili ne, zapamtila sam iz prve sad!) , nakon toga treble jig i opet hornpipe (ovde je već memorija zakazala). Nakon treninga istezanje sa Polom, miks nekih vežbica koje su mi prilično simpatične, a glavni fazon je u disanju. Dan dva je gotov, što se tiče treninga, i mogu da vam kažem da nemam snage ni da pričam. Kad ja ne mogu da pričam, znate dokle je došlo. Ali, znate kako kažu u irskom plesu: “No pain, no gain!”.
pilatesPilates sa Polom

Dan 3.

Nastavak agonije sa bolom u stomačnim mišićima, a noge ne osećam. Pola sata zagrevanja sa Polom ujutru, a to zagrenje je uključivalo i nekoliko vrsta trbušnjaka. Morala sam da je pitam u čemu je njena tajna, pošto ima jako dobar odskok i izgleda lepršavo dok igra. Rekla mi je da je njoj jako pomogao pilates, ali i joga (to je otkrila u Riverdance-u), i da je najveća greška koju svi prave – rastezanje u vreme zagrevanja. Very inspiring chat with Paula! 😀 Od 12h trening sa Meri Svini, sat i po softa. Ovde trening ne bi bio trening da nisam naučila nešto novo, u ovom slučaju, neki novi primary reel, lead around. Posle sat i po nas je preuzeo Šejn i driblao hornpipe od juče. Popodnevni trening je takođe vodila Meri Svini, a započeli smo sa treble jigom, nastavili sa setom St. Patrick’s Day. Jednom sam pokušala pre ovoga da ukačim korake za “Paju” ali nisam uspela, te me je to sačekalo sad. Opet novi koraci i opet problemi sa memorijom. Nekako sam i to izgurala, mada nisam sigurna da ću se setiti svega sutra na treningu, nego ću opet morati da tražim da mi ponove korake. Taman sam se ponadala da je kraj, ali sam pogledala na sat i shvatila da imamo još pola sata treninga. Odmah mi je sinulo šta nas čeka – reel sa prepodnevnog treninga. Sjajno. U nekoliko prvih minuta nisam bila sigurna ni šta je to (mnogo novih kombinacija koraka za jedan dan), ali sam se prisetila čim je Meri uradila lead around. Završismo i primary reel, ali nije ni tu kraj. Light jig, zatim begginers slip jig.  Rastezanje, i kraj današnjeg dana, a bolovi nisu nepodnošljivi kao juče. Valjda sam se navikla. Izuzetno produktivan dan, moram priznati.
WP_20130830_005Meri Svini

DAN 4.

Danas je subota, mada se po našem rasporedu to nikako ne bi reklo. Dan smo započeli sa sat vremena pilatesa sa Polom, koji mi ovog puta nije toliko teško pao, šta više, dopalo mi se. Potražiću neki studio pilatesa u Beogradu, jer je pilates jako dobar za stav u irskom plesu, a meni to nije jača strana. Vredi probati. U 10:30 nas preuzima Meri Svini, i to svih 5 grupa (to je ukupno nas tridesetak) i krećemo sa časom koji se zove “heavy drills”. Podelili smo se u lese (prva lesa – open championship, druga prelim championship, treća (moja grupa) primary-intermmediate i četvrta grupa odrasli (svih kategorija), i počeli trening sa običnim trojkama (ovde – “duble and duble and duble…”). Crna tačka su mi bili prednji klikovi, kojih se baš plašim i koje nikako ne mogu da uradim. Pužila mi se šansa da ih konačno naučim, ali kad neće, neće! Juče smo na radili “rocks” (klackalicu) i ja sam malo nagnječila desni članak (treći put za nekoliko meseci), te sam posle nekoliko pokušaja klikova morala da sednem i nekako se pobrinem za tu nogu, samo da preživi do 12h. Članak je preživeo heavy drills, nakon čega je stavljen na test tradicionalnih setova. Podelili smo se u grupe, a ja sam se priključila grupi za St. Patrick’s Day (da ga utvrdim, pošto je svež od petka). Ovaj sat tradicionala je bio prilično interesantan, te se nadam da ću se nekada u životu opet baviti time. (poznato je da ne volim nešto mnogo tradicionale, ali setovi mi se sviđaju)
Ponadala sam se da su muke sa nagnječenim člankom prošle, ali sam se prevarila. Bol je postajao sve jači i jači, a moja sledeća stanica je (logično) postala apoteka,te sam krenula u potragu za nekom kremom ili sprejem za sportske povrede (ja sam sportista, da da 🙂 ). Šepajući sam otišla do najbliže apoteke, kupila Voltaren sprej, i rešila da preskočim popodnevnih sat i po. Dakle, četvrti dan se nije završio tako sjajno.

1185485_10151843356314803_1594836235_nDrilovanje

DAN 5.

Poslednji dan kampa i poslednje zagrevanje sa Polom. Bol od juče je i dalje bio tu, samo što se ispostavilo da nije članak nego tetiva, sve lepše od lepšeg.
Nakon zagrevanja smo imali malu pauzu, taman da malkice prošetam po Minhenu. No, ni ta pauza nije večna, te sam za čitavih sat i po vremena opet bila u sali, na probi koju je vodio Šejn. Proba je bila miks svega od predhodnih dana, a radili smo svi zajedno- sve grupe, tako da je ovo bilo prilično zabavno gledati vrlo vešte igrače raznih starosnih grupa, iz različitih zemalja kako igraju istu stvar. Nakon treninga sa Šejnom kreće trening sa Polom, na kome radimo kombinacije koraka za treble reel. Treble reel je jedna mnogo zanimljiva forma hard plesa, koja se uglavnom igra u show dance-u, tako da vam je jasno da sam uživala 🙂 Za moju grupu nije bilo pauze poslednjeg dana kampa, te smo posle tri sata treninga zapoceli sledeci trening sa Džozefin, gde smo opet vrteli soft plesove, ali samo ono što smo u Minhenu naučili. Mogu vam reći, prilično dobro sam pratila ljude koji su ove plesove već ranije znali (treniraju kod Šejna pa im je sve već poznato). Nažalost, poslednji trening sam morala da napustim sat vremena ranije da bih stigla na avion za Beograd. Pozdravila sam se sa grupom i trenerima, i napustila salu. Moram priznati da mi je to teže palo nego što sam očekivala. Nakon 45 minuta vožnje metro linijom S1 do aerodroma i aerodromske procedure, sedam na avion i shvatam da se ovih 6 prelepih dana, pre svega jako korisnih, završava.
Ulazak u kuću označavao je odbrojavanje do sledećeg kampa u Minhenu.

Do sledećeg druženja,

Maja Rajić

DSCN5211IMG_8869Maja i Šejn na radionici u Pančevu

WP_20130901_003Maja i Pola

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Vienna feisin’

IMG_1033

Po drugi put ove godine, krenuli smo na takmičenje. Iako je isprva veći broj plesača planirao da se takmiči, mnogi su iz opravdanih razloga odustali te se svelo na nas četvoro da u Beču trupi osvetlamo obraz. I bez mnogo lažne skromnosti – mislim da jesmo!

IMG_3050

Ovo je bilo šesto po redu takmičenje u irskom plesu koje organizuje Irish Dance Center Vienna (IDCV). Takmičenje ili feis je trajalo dva dana, a svi naši takmičari nastupali su drugog dana. U Beč smo stigli u subotu ujutro i pravo sa autobuske stanice otišli do sportske sale. Tokom popodneva smo ugrabili i nekoliko sati za šetnju po ovom jednom od najlepših gradova Evrope, a onda nazad u hostel kako bi se naspavali i okrepili pred naporan takmičarski dan.IMG_0672

Konkurencija je bila veoma oštra, preko 400 takmičara, a na završnoj ceremoniji dodele nagrada jedan od sudija se obratio plesačima i uputio im reči hvale, kazavši da je sve teže razlikovati odakle koji plesač potiče jer se kvalitet igre opasno približio onome koji se viđa po Irskoj. Od četvoro sudija koji su ocenjivali na takmičenju, dvoje ih je bilo iz Irske i dvoje iz Engleske.

IMG_1032

Najmlađa među nama, Ivana, koja iza sebe ima tek nešto više od jedne godine plesanja, probila je led osvojivši prvi trofej za Celtic Rhythm u Beču.

IMG_3052Ukupan rezultat su osvojena tri prva, tri druga, dva treća mesta i još osam podjednako važnih medalja.

Sitnim ali upornim koracima stupamo na svetsku scenu, odlučni da pokažemo šta upornost, predanost i velika ljubav prema plesu mogu da postignu!

Očekujte izveštaje sa još mnogih takmičenja širom Evrope. Mi smo tek počeli.

pizap.com13825743776691by: Nina O’Hara Stojanović

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Celtic Rhythm globe trekkers

This has been a very exciting summer for our dancers who traveled the four corners of the world spreading the word about a great Irish dance troupe from Belgrade 🙂 From Moscow to Hollywood, Dublin, Limerick, Munich  and back to Belgrade again 🙂

1012101_4488617428657_1526286913_n

Moscow, Russia – Stefan at the Red Square

996872_10153041330920591_417931731_n

Dublin, Ireland – Marko breaking the world record with Riverdance cast

1237143_10153205354780591_1431741918_n

Atlantic City – Alex and Chris buzzing USA

 

1001400_10153121551355591_763814930_n

Limerick, Ireland – Marko with one of the producers of Take the Floor, Shane McAvinchey, after the opening night

1238861_10153196032045591_763454275_n

Munich, Germany – Maja with one of the teachers from Munich Irish dance camp organized by Tir Na n’Og school, Paula Goulding

4Belgrade Beer Fest

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Prvi Srbin u Riverdance-u – Marko Mićić

Pre izvesnog vremena smo na blog postavili tekst, zapravo intervju sa Markom čiji je naslov glasio “Sledeća stanica Riverdance”. I – možda ranije nego što se bilo ko od nas tome nadao – voz je pristao u tu stanicu.

Pre nekoliko dana Riverdance je oborio svetski rekord u najdužoj liniji sačinjenoj od irskih plesača – rekord koji su svojevremeno sami i postavili prvi put – a na središnjem delu mosta Samjuela Beketa preko reke Lifi, ako ste pratili uživo prenos obaranja ovog rekorda, mogli ste videti Markovo nasmejano i ozareno lice dok je plesao svoj životni san, nastupajući pred hiljadama ljudi i očima kamere u tom dugo željenom Riverdance kostimu.

999344_10151651970684086_17431994_nO Markovom uspehu su pisali i naši mediji, ali smo želeli da i od njega samog čujemo nekoliko reči o ovom iskustvu. Kako je još uvek u Irskoj, putem mejla smo mu postavili nekoliko pitanja. Evo šta je on na njih odgovorio…

1) Rekao si da je najbolji savet koji ti je neko dao u vezi sa irskim plesom da pokušaš u Riverdance-u, bez obzira na strogu konkurenciju i visok standard koji se od plesača zahteva kako bi bio primljen u ovu najelitniju trupu.  Sada kada to imaš iza sebe, da li se slažeš da je savet bio dobar?

Da mi je neko rekao da ću stajati u liniji sa članovima Riverdance-a, i igrati numeru koja je osvojila svet 1995. ne bih mu verovao. Savet je bio i više nego odličan.

21420_10151651970699086_371320794_n

2) Kada bi morao da izabereš dva najupečatljivija trenutka tokom nedelje provedene sa trenerima Riverdance-a, koji bi to bili?

Treniranje numere Heartland i predavanje, upoznavanje sa Jean Butler (originalni ženski solista i Prva Dama irskog plesa), neverovatnih solista Padraic Moylesa, Marie Buffini i Stephen Brennana kao i plesnog kapitena i jedinog originalnog clana iz 1995. Niamh O`Connor1070034_10151647429464086_1367561641_n1010380_10151647429564086_114844935_n

1075867_10151647429134086_1013780484_n
 3) Kakav je bio osećaj napokon nositi Riverdance kostim i stajati na mostu okružen tolikim brojem plesača (Čak 1693 plesača je učestvovalo u obaranju rekorda)?

 Osećaj je bio neverovatan. Bilo mi je puno srce, i oči pune suza… Zaista nešto neverovatno, nešto sto deluje kao nestvarno… Nadam se da ću se nanosati Riverdance kostima 😀1003725_10151650249454086_1404616771_n
4) Kakvi su ti sada planovi za budućnost? Šta je sledeće?

 Budućnost… Ko zna… Možda ćete me uskoro videti kao stalnog člana Riverdance-a na turnejama po svetu 😉

1069986_10151654362024086_173718117_n

Ako se ikada osetite obeshrabreni ili pomislite kako su vaši snovi predaleko od stvarnosti i da ih nikada nećete ostvariti jer su nemogući – setite se jednog malog dečaka iz Pančeva koji prvi put u svom životu gleda na televiziji jedan fantastičan šou iz daleke Irske i istog trenutka poželi da i sam jednog dana bude deo te magije. A onda ga se setite kako stoji na mostu preko reke Lifi u Dablinu, godinama kasnije, satima iscrpljujuće vežbe i učenja kasnije, živeći svoj san za koji je često i sam mislio da je nemoguć. I zapnite tada, jer snovi su nam dati baš zato da bismo ih ostvarili 😉

by Nina O’Hara Stojanović

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Celtic Rhythm insider – Bodhranija… by Stefan Mrčarica

Ovaj tekst je nekoliko nasumičnih sličica iz mog iskustva sa instrumentom pod nazivom bodhran, inače karakterističnim za irsku muziku. Šta je bodhran i odakle je došao može da vam kaže Wikipedia. Kako se svira može najbolje da vam kaže Youtube. Ukratko, bodhran je udaraljka kojoj se poreklo ne zna jer je takve forme da je mogla doći sa bilo koje strane ali je ipak svoj sadašnji oblik dobio u Irskoj. Tradicionalno je deo irske narodne muzike iako je ta tradicija duga samo pedesetak godina. Izdvaja ga tehnika sviranja koja je mene, uz zvuk, privukla ovom instrumentu. Jednostavna je, postoje tri osnovna pokreta i način držanja, jedino što je potrebno jeste nešto vremena i strpljenja da se uđe u štos. Odatle sve ide samo. Kažu da je jedini ispravan način brige o ovom instrumentu da ga polijete benzinom, zapalite i zakotrljate sa litice.
Pitali su me šta je razlika između bodrana i baurona. Bodran ne postoji, ‘bodhran’ se izgovara približno ‘bauron’ ili eventualno ‘boran’. Pisana grupa ‘dh’ se ne izgovara. Eh, ta duboka ortografija.
Jednoga dana sam nekako slučajno otkrio irsku muziku. Prvo što sam čuo bili su Orthodox Celts, a oni imaju bauron na albumima. Tu sam se navukao na taj zvuk, saznao šta je to, video da nije samo zvuk zanimljiv i rešio sam da ga imam. Ovde gde jedva da je neko šta je to. Srećom, otišao sam na pravo mesto i poručio ga. Youtube me je naučio tehnici, pokupio sam nekoliko osnovnih štosova i obrazaca akcenata i lupao. Na početku ne zvuči nikako, razume se. Nisam imao nikakvu ideju da ga iskoristim negde, lupao sam jer mi je bio quest da naučim. Naravno, našle su se prilike za upošljavanje instrumenta na nastupima. Tako da je putovao na razne Celtic Rhythm ekskurzije i pabovske svirke sa Krčmaricama.

Slika 1 Slika 2

Bauron je uglavnom pozadinski instrument mada neki vole da lupaju solo, a to ume sjajno da zvuči ako taj neko zna šta radi. Sad, ako neko ne zna dovoljno, tehnika se može učiniti ograničavajućom i sviranje može postati dosadno. To je trenutak kada bi trebalo uložiti drugi deo napora, ako je prvi deo uvežbati osnovnu tehniku, onda kreće ozbiljniji napredak.
Bitna stavka za boraniju jeste vlažnost vazduha – jedna od onih stvari na koje veoma retko obraćamo pažnju. Međutim, bauron bez mehanizma za podešavanje zategnutosti vam vrlo jasno ukaže na nju. Kad odstoji malo na toplom može da zvuči kao kartonska kutija, dok pored reke ili na kiši ili u nekom vlažnom podrumskom pabu uglavnom ne zvuči uopšte – koža se toliko opusti da postaje gotovo neupotrebljiv. Zbog toga ne valja kad jesenja pabovska svirka kasni. Razume se, uvek može fenom za kosu da se interveniše.

Slika 3

Sve u svemu, zabavno je kad radite nešto što radi jednocifren broj ljudi u celoj zemlji.

Slika 4

2 Comments

Filed under Celtic Rhythm

Irske cipelice – made in Serbia!

P1060222 Na prvi pogled rekli biste – najobičniji par cipela za irski ples. I zaista se radi o paru cipela za irski ples – sa jednom razlikom. Ove cipele nisu putovale poštom iz Amerike, Irske ili Engleske, nisu pravljene u Eamon Fays, Antonio Pacelli ili John Rutherford radionicama – pravio ih je obućar Toma iz Admirala Geprata ulice u Beogradu. 

Pitate se sada možda, da li je to nova industrijska grana u kojoj Srbija pokušava da se probije na svetsko tržište – proizvodnja cipela za irski ples? Hm, pa ne deluje baš kao isplativ biznis. Pa šta je to, onda, nateralo čika Tomu da se baci na izradu prvih jig cipela made in Serbia? Neću vas dugo držati u neizvesnosti – naterala ga je Jelica.

Član Celtic Rhythma par godina, vrstan plesač i svestrani umetnik, Jelica gaji duboko poštovanje i ljubav prema životu te nikada ne jede hranu niti oblači garderobu koja je nekada imala mamu. Princip koji nadjačava strast prema plesu, ali takođe i otežava bavljenje istim, obzirom da je preduslov nošenje obuće koja se pravi isključivo od životinjske kože.

U soft plesovima to nije bio problem, jer se u lokalnim radnjama koje prodaju baletsku opremu mogu naći sasvim fine baletanke napravljene od platna koje čak i podsećaju na irske soft shoes. Međutim, pronaći rešenje za step cipele pokazalo se vrlo zahtevnim. Pokušali smo da poručimo cipele od velikih proizvođača, moleći ih da naprave par od eko kože, ali smo, uz ljubazno izvinjenje, od svih dobili odričan odgovor.921717_161462707354721_836088376_o

Kao što vidite, Jelica nije odustala. Pozajmila je nošeni par cipela od koleginice iz trupe, pronašla čika Tomu koji je bio voljan da se upusti u eksperimentisanje sa obućom za irski ples, ostavila mu kolegičin par kako bi imao model za rad kao i čitavo brdo preciznih uputstava kako cipele treba da izgledaju na karju – et voilà! Nastao je prvi u potpunosti zeleni, ekološki, veganski par cipela za irski ples! 

Svoje vatreno krštenje cipelice su imale na nastupu u okviru humanitarne akcije u Sremskoj Mitrovici gde je Celtic Rhythm plesao uz bendove Drunkards iz Novog Sada i Irish Stew of Sindidun iz Beograda kako bi se prikupila sredstva za malenu Ljubicu Ademić kojoj je neophodna transplantacija srca . Novac je prikupljen, a cipelice… Pa, niko vam ne bi poverovao da nisu iz Dablina, već iz male Tomine radionice iz Admirala Geprata 😉 Kao dokaz, ostavljam vas sa fotografijom sa tog nastupa – pokušajte da pogodite koja od devojaka je Jelica 😉

P1060223 P1060224

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

by N.S.

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

IRSKA PLESNA ČAROLIJA

st-patrrikKao i mnogih prethodnih godina, tako je i ove 2013. “Celtic Rhythm” dan Svetog Patrika proslavio radno. Ovog puta, bilo je to na velikoj sceni pozorišta “Madlenianum” u Zemunu. Samo nekoliko dana prije tog velikog nastupa, članovi plesne trupe su se vratili iz Njemačke s takmičenja u irskom plesu sa nekoliko zlatnih medalja, da bi 9. marta u Centru za kulturu Božidarac nastupili sa bendovima “Irish Stew Of Sindidun” i “Cassidy’s Brewery”.

To veče je sala pozorišta “Madlenianum” bila puna ljudi koji uživaju u irskoj kulturi, muzici i plesu. U 19:30 svjetla su se pogasila, a na pozornici se upalio veliki video bim na kojem su se cijelo veče smjenjivali pejzaži Irske. Publika je gromoglasnim aplauzom pozdravila “Celtic Rhythm” koji su od početka do kraja nastupa te večeri naprosto oduševljavali savršenim plesnim pokretima!

Kako opisati osjećaj koji se probudi u srcima gledaoca kada ih ples djevojaka podsjeti na igru leptira i vila iz bajke? Kako dočarati oduševljenje koje zahvati cijelo vaše biće kada momci zaplešu u cipelama za step? Kako smiriti ustreptala srca kada vas članovi trupe nevidljivim trakama povuku u srce Smaragdnog ostrva i ispričaju vam čarobnu priču o irskom plesu?

«Rhythm of the Kells» će vas povesti na putovanje kroz Irsku, apsolutno nema šanse da barem jednom ne zacupkate nogom dok pratite šta se dešava na sceni! Čak i ako ne vjerujete u vile, zamislićete se za trenutak kada vas očara «Fairy Dance». Srce će vam jače zalupati kada budete svjedoci plesne tačke «Steps for two», a «Matchmaking» će u vama probuditi želju da i vi s takvom lakoćom lepršate po pozornici u ritmu muzike! Vrhunac predstave je svakako plesna tačka «Sailors» gdje na pozornicu izlaze svi članovi trupe i plešu kao jedan! To veliko finale je trenutak kada više ne možete sakriti oduševljenje, kada vas jednostavno dignu na noge!IMG_7258

Bajkovitu priču o Irskoj te večeri su upotpunili i posebni gosti trupe «Celtic Rhythm» – Ivana Jotić i Nemanja Lilić. Dugogodišnje prijateljstvo i nekoliko gostovanja na irskim večerima dovelo je do toga da Ivana u Madlenianumu otpjeva nekoliko irskih ljubavnih balada. Najveće ovacije su dobili kada je Nemanja na klaviru odsvirao prve taktove pjesme “Dirty Old Town”.

«Uživala sam u svakoj sekundi provedenoj na velikoj sceni Madlenijanuma i toliko pozitivne energije razmenila sa publikom da će mi zauvek ostati u divnoj uspomeni. To se najviše osetilo u momentu kad se upali spot kao znak meni da treba da izađem na scenu. I čim se upali, pre nego što izađem, dočeka me aplauz. A meni srce puno. I kako da čovek ne da sve od sebe, i to srce i dušu i glas svim tim divnim ljudima u publici? Ovo je za mene bilo jedinstveno i nezaboravno iskustvo», oduševljeno priča Ivana.

Nina Stojanović, član plesne trupe «Celtic Rhythm» i dobitnik dvije zlatne medalje na takmičenju irskog plesa u Njemačkoj otkriva da su program za ovaj nastup uvježbavali cijelu godinu, što im je bilo od velike pomoći zbog pretrpanog rasporeda početkom marta. Naime, pored već spomenutog nastupa sa bendovima «Irish Stew Of Sindidun» i «Cassidy’s Brewery» i takmičenja u Njemačkoj, samo dan prije njihovog plesnog spektakla u «Madlenianumu» oduševili su i publiku u Pančevu.IMG_2449
«Mislim da su nam svima očekivanja bila ispunjena. U redu, bilo je nekih grešaka, ali to su sada već samo anegdote kojih se sa smehom prisećamo i prepričavamo. Nastupati napokon na sceni koja može da podrži u potpunosti našu zamisao i sve ono što smo želeli da pokažemo je kao kada nakon dugog dana hoda u neudobnim cipelama dođeš kući i obuješ papuče. Meni lično je igrati na daskama na kojima se izvode legendarni ‘Les Miserables’ najjači od svih utisaka tamo, i to je jedan od razloga zašto sam se trudila da baš u ‘Madlenianumu’ održimo svoj zemunski koncert ! Obožavam taj mjuzikl», s osmijehom priča Nina i dodaje «Nakon dana Svetog Patrika i svih ovih nastupa i gostovanja na televiziji, prvo ćemo malo odmoriti. Doduše, ne svi; Marko Mićić je odmah nakon koncerta krenuo na turneju s irskom trupom gde nastupa, pa ćemo njegovo odsustvo iskoristiti za predah i prikupljanje energije za dalji nastavak sezone. Takođe, kreću nam opet kursevi za početnike u Pančevu i Beogradu, pa će i tu biti dosta posla. Naposletku, očekuje nas pripremanje novog programa i pripreme za naredno takmičenje», ističe Nina.
Te martovske večeri nije bilo osobe koja iz pozorišta «Madlenianium» nije izašla s osmijehom na licu. Ostaće još dugo u srcima publike taj maleni dio Irske, rasplesana igra vila i keltskih ratnika , neodoljiv zvuk violine i frule kojima kao da su ritam davale cipele za step «Celtic Rhythma». Sve do idućeg nastupa ovih talentovanih djevojaka i momaka koji su pokazali da bajke postoje. Makar na jedno veče.

 

by: Vesna Drakulić

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Celtic Rhythm insajder – Madlenianumski parni doživljaj

 

Hej da te pitam koji je to ritam
Hej to je Ritam, Ritam Keltik Ritam.

Iza sedam brda i sedam gora sedam mora i sedam dolina…pa preko Pančevačkog mosta…živeo je jednom davno jedan dečak. Video je igrače Riverdensa kako igraju i želeo da igra kao oni. Gledao ih je na kaseti dok se kaseta nije izlizala od gledanja. I onda je ustao i naučio da igra. I onda je skupio grupu ljudi i naučio i njih da igraju. Tako je počela bajka koja se zove Madlenianum.
Kada se skupi trupa negde, i kada pričamo, toliko smo discancirani od ostatka sveta da nas ostali ljudi uopšte ne razumeju. Taj maleni svet u koji te uvuče irski ples je intiman, prisan, i sveprisutan u našim životima. Potpuno nas obuzima i prožima. Ne moraš ni da voliš sve ljude u trupi, ni da se sa svima vidjaš na kafi, ali postoji neka sprega medju nama. Timski duh, ili zajednička muka, ili zajednička ljubav prema plesu i muzici, ili sve to odjednom. Mislim da, medju nama, takodje postoji i sveprisutno zajedničko podsvesno svesno direktno i indirektno obožavanje Marka Mićića. Marko je genije, i mislim da bez njega sam ples ne bi imao taj žar i kreativnost. Ali ovo neće biti priča o Marku jer ne želimo da se uobrazi. 🙂

Razmisljala sam šta ja mogu da napišem o Madlenianumu što drugi ne mogu. I shvatila da mogu da opišem doživljaj veze sa kolegom iz trupe. Ili ti, kako je to igrati sa nekim koga voliš. Dobro, volim ja naravno i ostale članove trupe, ali ne na taj način. Osim Steve, Stevu zamalo volim na taj način. 😉 I pod doživljajem, ne mislim na seks iza kulisa. Nema seksa iza kulisa u irskom plesu. Sećam se da sam negde pročitala da mladi parovi koji zajedno nastupaju na Olimpijadi ne smeju da imaju seks dve nedelje pre i tokom Olimpijade da bi sačuvali energiju. E pa mladi parovi koji plešu irski ples nemaju snage za seks. Ima jedan vic koji nas dobro opisuje: Sede baba i deda na kauču i razgovaraju. Kaže baba, šmekerski, dedi: Znaš, deda, ja jos uvek mogu da dignem noge. A deda će na to: mogu i ja da dignem noge, ali nema nas ko jebat’. E pa tako nešto. Pisaću o našem drugarskom, prisnom, divnom odnosu koji je posledica toga što delimo nešto tako lepo kao što je irski ples, nastupi, ekskurzije, umor, i bolovi u svim delovima tela, aplauzi, treme,sendviči, i mesto u trupskom kombiju.

533928_10200946477094380_890926225_n

Mnogo je lepo kad voliš nekoga i kad sa njim možeš da deliš nešto što voliš i u šta daješ sebe. Iste muke,i iste sreće, i zajednički aplauzi. Imamo i zajedničku mačku. Mačka je od strane trupe dobila ime Mačka Izabela Ilić Mrčarica, tako da možemo reći da je to jedna trupska mačka. Imamo i sliku Mačkinih priprema za Madlenianum. Nažalost, nismo uspeli da ubacimo mačkinu koreografiju na repertoar, ali to je zato sto je mačka htela da skače po bauronu samo kad se njoj skače. Nije htela da saradjuje sa koreografom. Izlazila je i ulazila u bauron bez ikakvog osećaja za ritam, a rep je jurila više krugova nego što koreografija predvidja. Ispratila nas je u Madlenianum tužnog pogleda koji je govorio: donesite Whiskas, ili nećete spavati u mom krevetu ( i doneli smo joj 🙂 )

392682_10200946624978077_526297848_n

Veče pre Madlenijanuma imali smo nastup u Pančevu. Mrtvi umorni, vratili smo se u 10 uveče kući i onesvestili se. Sutradan, kasno budjenje, jurcanje, trka i vriska. Mučnina od treme. U Madlenijanum smo kasnili na probu. Naučio nas je veoma važnu stvar, da ja ne poznajem prostor, a Stefan vreme, i da radi boljeg snalaženja u četvorodimenzionalnom prostor vremenu ubuduće treba da podelimo zaduženja. Nismo kasnili puno, i što je najvažnije, stigli smo da se slikamo ispred Madlenijanuma pored plakata za nastup, i da pojedemo po parče pite koju je Kristina donela. Imali smo taman dovoljno vremena pre nastupa da šest puta pozelenimo od treme, otkrijemo da se u svim garderobama i kupatilima čuje razglas sa scene, da otkrijemo sve mračne prostore iza kulisa. Ja doduše, nisam baš dobro to otkrila, pa sam se u jednom trenutku spotakla i razbila dok sam preobuvala cipele. Zabeleška sebi: sledeći put bolje zapamtiti položaje prepreka iza bine.

IMG_2455

Nastup me je naučio jednu veoma važnu stvar: kako se izboriti sa tremom. Sada očekujete neku neverovatnu biljku iz Afrike i njene kapi ili kapsule… A mnogo je prostije…Kada sam ušla na scenu imali smo jednu koreografiju u kojoj igramo zajedno u krugu. I videla sam lica dragih ljudi, kako se slatko smeju, iskreno, dok igraju. I opustila sam se, i prestala je da postoji publika. I reflektori, bili smo samo mi, meni dragi ljudi koji se smeju, i muzika, i ples. I bilo je divno, nikad divnije. Kao proba, a na probama smo uvek veseli i uvek se plače od smeha. Ono što ja, medjutim, nisam znala, je da su se neki smejali jer su videli Ćićmija koji se plezi i pravi grimase iza zavese, da bi mi imali bolji scenski osmeh. Šta bilo, važno je upalilo. Posle toga sam bila opuštena i vesela, i istinski uživala u koncertu. Te večeri smo, onako u paru i trupski, legli u krevet i onesvestili se od umora i emocija, a mačka se onako trupski ubacila izmedju nas. Da mi je neko pričao da ću igrati u Madlenianumu irski ples, ne bih mu verovala. Kao neka alternativna stvarnost. I mnogo je lepo kad svoju alternativnu stvarnost deliš sa nekim koga voliš…Mislim na mačku, naravno.
I sada prilažem neke slike mačke jer znam da je lektor za blog veliki ljubitelj mačaka, te će tako ovaj besmisleni blog da ne doživi lekturu i bude okačen iako nemam pojma koliko ima karaktera niti gde se isti broje.

522406_10200946631738246_45626065_n548902_10200946633418288_1420696901_n

by: Bojana Ilić

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Auf Wiedersehen Liebe Leute!

_DSC9188Isprva nisam bio zainteresovan da pišem za blog, a onda videši tekstove dveju koleginica ipak sam se odlučio da to uradim. Šta ću kad sam tašt. 😛 Jer kakav je to blog bez Boška, molim vas! E sad, ja ne bih da krećem od kulina bana i da komentarišem kakav je put bio od Beograda do Pančeva, gde su nam mahom bile probe. Umesto toga, mogao bih da ispričam kako izgleda put od Beograda do Kovina, gde smo se greškom jednom zaputili! Naime, Jelena i ja smo čekali kombi kod Pančevačkog mosta, i nema ga, pa ga nema, dok nam nije prišao neki ciga suspektnog izgleda koji je na Jelenino pitanje da li imate dva mesta za Pančevo odgovorio: „Da, naravno!“. Jelena je bila nevoljna da pođemo sa njim ali sam ja rekao, ma ajde, već kasnimo, koliko bi ti da mi još čekamo ovde. I tako mi sedimo i sedimo u kombiju, nikako da krenemo! Posle dvadesetak minuta, napokon smo se kretali, ali avaj, pejzaž je bio drugačiji. „Ahahahahaha!“ bila je standardna Jelenina reakcija na većinu stimulusa iz spoljašnje sredine. Ozbiljnost situacije joj nije dopirala do svesti! Dobro, i meni je bilo smešno, kikotali smo se ceo put. Elem, posle izvesnog vremena sam se rešio da ipak pitam „majstora“ kuda mi zapravo idemo, na šta je odgovor bio: „Pa u Kovin!“. Sva sreća pa smo tad bili još u Pančevu, Ciga je malo zaokrenuo i ubrzo smo se našli blizu pančevačke autobuske stanice. Na kraju se sve dobro završilo ako uzmemo u obzir i Jeleninu teoriju da je vozač ludak koga su za vikend pustili da malo izađe napolje. 😀

To je eto mala prefešovska anegdota. A sad, same probe. Radili smo naporno, isprva nas je bilo samo po dvoje – troje, kasnije smo maltene svi bili i vežbali u isto vreme. Mene nisu toliko boleli mišići ali se sećam oštrog bola u desnoj butini koju sam neprekidno udarao ne bi li me to prošlo. Drugi problem koji sam imao bilo je osećanje opšte malaksalosti dok sam igrao, kao da mi fali poleta i energije potrebne za scenski nastup. To me je brinulo. Da ne pominjem moje inicijalne sumnje u to zašto sam uopšte među odabranima da idem na takmičenje. Ne želite da znate šta sam ja isprva pomislio. A onda mi dodje najbolji prijatelj (Aca) koji kaže da ja nisam loš, ali i da nisam baš tako dobar da bih išao na takmičenje, po njegovom mišljenju naravno! Šta reći na to?!

Pripreme za feš stavile su u drugi plan fakultet i na neki način sve je bilo podređeno tome. Tako je to kada hobi postane način života. Želeo sam da se dobro pripremim za predstojeći feš pa sam stoga krenuo i da radim malo na kondiciji, koliko sam stizao. Imao sam čak i sveščicu gde sam upisivao koliko sklekova, zgibova i čega već sam radio kog dana. Sa vežbama sam krenuo od 5. januara i to je trajalo negde do 25. januara, datum pod kojim sam upisao sledeće: „Vežbao sam pola sata step na dasci. Posle toga dobio emperaturu . Bio bolestan do 29. 1.“ Od tada više nisam beležio šta sam vežbao jer dug period i nisam ništa radio. Dugo mi je trebalo da se oporavim u potpunosti od gripa.

Lepo smo putovali avionom do Memingema ako izuzmem što me je veoma bolelo levo uho usled prehlade. Nekima je to bio i prvi put u avionu (Anđeli i Jeleni). Po sletanju smo se našli sa Brankom i Desankom, jednim od dva para naših domaćina. Anđelu, Jelenu i mene je Desanka vozila kolima do stana njihovih kumova Saše i Tanje. Već tada smo bili prilično iscrpljeni i iznad svega gladni. Zanimljivo mi je bilo što nisam imao ni trunčicu treme. Pitao sam Jelenu da li ona oseća kakvu tremu, na šta je odgovorila da je i ona potpuno smirena. Kada smo došli u stan kod Saše i Tanje dočekala nas je prava raskošna trpeza švapskih specijaliteta. Tada smo krkali kao da smo mesecima dotad gladovalali.  Posle večere su Sale, Anđela, Nina i Ćićmi otišli kod Branka u stan, a mi ostali smo polegali. Kris i Jelena su spavali na dušeku na naduvavanje u dnevnoj sobi a ja sam imao tu privilegiju da imam svoju sobu (tačnije Manetovu buduću sobu). Legao sam u mirišljavi udobni krevet i spavao bolje nego ikad u životu. Nisam razmišljao o takmičenju i nisam se uopšte brinuo, što mi je i pomoglo da brže zaspim.

Subota ujutro, sve je lepo krenulo, bez i malo nervoze, ali ne lezi vraže, preturam po torbi – nema mi cipela! Sav unezveren saopštim ja vesti Jeleni i Kristini, i kažem im kako sam već poslao poruku i Ćićmiju i Nini da mi ponesu cipele koje su verovatno ostale u velikom koferu, ali da mi niko od njih dvoje ne odgovara na poruku. Na to me Kristina izriba i kaže da mi tako i treba kad ne vodim računa. Ja već dovoljno pizdim i bez toga i mislim se: pa da, ne može sve da prođe dobro, mora uvek neke zajebancije da postoje! I ništa, izašli smo iz stana, treba da se sastanemo na stanici voza sa ostatkom ekipe i ja se već iz daljine derem i pitam Ćićmija da li mi je poneo cipele, na šta se on pravi lud, ja doživljam mini infarkt (!!!) i vrištim na njih i onda mi tek Nina kaže da su kod nje u torbi!

Što se tiče samog feša, prvog dana (u subotu, kada je i ja trebalo da igram) bila je ogromna gužva. Došli smo vozom iz Vendlingena (gde smo bili smešteni) u Herenberg. Bilo je i veoma hladno. Nekako smo našli mesto održavanja takmičenja i otišli u veliku hladnu halu gde smo se presvukli i zagrejali. Dosta smo čekali dok nije došao red na nas. Nisam pomenuo da mi se i pre početka puta u Nemačku ponovo javio kašalj, pa tako ni na dan samog takmičenja nisam bio potpuno fizički spreman i svuda sam nosio papirne maramice. Užas! Možda sam bio bolestan i od silnog stresa kojeg nisam bio u potpunosti ni svestan.

Prvi je bio easy reel na repertoru, postrojili su nas po brojevima u lesu pre izlaska na binu i onda je jedan deo nas izašao na scenu. Dvoje po dvoje smo izlazili i simpatična devojka nam je brojala kada treba da krenemo. Nisam bio ni malo nervozan i bio sam zadovoljan kako sam odigrao svoje. Sledeći put kada sam se postrojio u lesu za izlazak teta sa spiskom me je popreko pogledala i pitala čudnim akcentom: „light jig?“ na šta sam se nasmejao i shvatio da ja to uopšte ne igram. Iz sadašnje perspektive mi je žao što se nisam takmičio i u lajtu (razlog je bio što nisam znao sve korake kada smo počeli sa treninzima, iako sam ih naučio u međuvremenu), ali bar sad znam za sledeći put.

Sledeći na redu bio je slip jig. Neposredno pre nego sto je trebalo da napravim prvi korak obuzela me je velika trema koju prosto ne razumem odakle je došla. I devojka koja broji se promenila, došla je nova koja da broji nije umela-jadna. Krenuo sam ali sam ubrzo stao, posle kraće pauze ponovo krenuo i ponovo stao jer nisam znao odakle treba da krenem. I tako. Stajao sam na bini ne znajući šta da radim. O, blama! Zemljo, otvori se! Kada je prošlo izvesno vreme i kada sam se dovoljno izblamirao, samo sam se vratio u lesu. Eto, to je bio moj debakl na fešu! XD

Treće i poslednje što sam igrao bio je single jig. Teta sa spiskom mi je rekla da ne gledam u zemlju dok igram i pokazala mi prstima da gledam napred. Izašao sam na scenu. Bio sam besan još uvek zbog neslavnog slip džiga. Kasnije sam na video snimku video da sam ja usled lošeg brojanja već pomenute devojke zakasnio u prvom koraku, što posle i nisam mogao da ispravim! Elem, poučen lošim brojanjem, bio sam veoma oprezan kada je trebalo da krenem i više sam slušao muziku što mi je mnogo pomoglo. Nisam gledao u pod i izdominirao sam scenu! Velika je pohvala kada neko ko gleda snimak kaže: Bože, vidi kako ovaj drugi igra ko kreten! (dečko ko je igrao pored mene) …u poređenju sa mnom.

Čekanje rezultata u malom zagušljivom prostoru nije bilo lako izdržati, pogotovo ako ste bili raspadnuti i slinavi kao što sam ja bio. Da skratim priču, osvojio sam 10. mesto u izi rilu i 7. mesto u slip džigu. Naravno, bio sam razočaran. Zapravo, svi smo očekivali više i pitali se zašto nismo ostvarili bolje rezultate. Svoj slab plasman mogu da pravdam time što mi je ovo eto prvi feš, što nisam bio baš fit dok sam igrao i narvno (naše omiljeno) – kriva je sudija (iz milošte: suđaja) Keri Konoli (Kerrie Connolly), nekadašnja plesačica u trupi Lord of the Dance, koja je morala da napusti svoj igrački poziv usled mnogobrojnih operacija koje je imala na kolenu. Njen hladni indiferentni pogled nikad neću zaboraviti!

P1040966

Sve u svemu, prvi feš na kome sam bio ostaće mi u lepim uspomenama. Jer kad sada pogledam, zaista smo se dobro proveli, iako smo bili i umorni gotovo sve vreme. Putovanje u Nemačku na mene je delovalo kao mali godišnji odmor. Ipak smo bili i u Štutgardu (u vrtu gde žive kobile), šetali se gradom, jeli, kupovali razglednice, slikali se i glupirali na spravama namenjenim za malu decu! 😀 Neću zaboraviti divne domaćine koji su sve učinili da se osećamo kao kod svoje kuće, a posebno će mi ostati u sećanju njihov jednogodišnji sin Manasje, prelatko malo ćure zbog koga smo svi mi bili podetinjili!

by: Vukašin Damjanović AKA Boško

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm

Celtic Rhythm insajder – Dragana Rajčić

P1040318

 

Volim Irsku. I sve što ima veze sa njom. Čak i planiram putovanje do zelenog ostrva čim mi finansije dozvole. Pa razmišljam.. Kako da odem tamo, slušam divnu muziku, pijem pivo, viski i kad treba da zaigram..da sedim? A, ne, ne, ne.. Lepo kaže ona stara: “Kad si u Rimu..” Krenula sam, spremna na sve.

 

 

Moj prvi čas je bio treći čas grupe, tako da sam u prvom trenutku imala osećaj da mnooooogoooo kasnim i da nikad neću pohvatati šta svi ostali rade. Delovalo je komplikovano, ali uz par usporenih vežbica i slikovitog ‘to je kao da preskačeš barice’, savladah i ja na tom času famozni ‘hop two three’. Ipak nije tako teško! A onda još jedan korak, pa sve to zajedno. Dobro je, nisam se saplela o sopstvenu nogu. Wooo-hooo! A dok smo se mi koncentrisali na to koja noga ide ispred koje, u pozadini se pored divne irske muzike čulo i veselo lupkanje starijih članova koji su vežbali u step cipelicama. Pa kako da se čovek ne zamisli u toj veseloj obući kako prkosi gravitaciji? Hmm..da ja ipak uvežbam prvo pravilan položaj nogu i igranje na prstima..

 

 

I u maštanju i učenju prođe prvi čas. Nije da nisam umorna, ali je šteta što vreme u ovom paralelnom irskom univerzumu ne prolazi sporije. Zadovoljno odlazim sa časa. Sad imam divan razlog da se razmrdam i zapravo imam neku fizičku aktivnost osim odlaska do frižidera, penjanja do stana i trčanja za GSP-om.

Naravno da danas imam upalu mišica, ali to me ne sprečava da sa širokim osmehom objašnjavam svima zašto treba da uspore dok šetamo gradom.

P1040317

by: Dragana Rajčić

izvor: http://www.volim-irsku.com

Leave a comment

Filed under Celtic Rhythm